-Pi­še: Nik Ga­šaj

U po­li­tič­kim na­u­ka­ma se po­li­tič­ka kul­tu­ra tre­ti­ra kao te­melj po­li­tič­kih usta­no­va. Sto­ga, po­li­tič­ka kao i op­šta kul­tu­ra je­ste ne­što što se mo­ra nje­go­va­ti, raz­vi­ja­ti, una­pre­đi­va­ti, a to spo­ro i te­ško na­pre­đu­je, baš kao i mije­nja­nje na­slije­đe­ne ili s vre­me­nom ste­če­ne po­li­tič­ke kul­tu­re jed­nog dru­štva. Ovaj pro­ces se da­nas od­vi­ja i kao su­kob auto­ri­tar­ne i pa­tri­jar­hal­no­tri­bal­ne po­li­tič­ke svi­je­sti sa ele­men­ti­ma par­ti­ci­pa­tiv­ne i li­be­ral­no­de­mo­krat­ske po­li­tič­ke kul­tu­re.
Ško­la ko­ja je po­kre­nu­la re­ne­san­su ide­ja o po­li­tič­koj kul­tu­ri ot­kri­la je da je to či­ni­lac od ko­jeg za­vi­si ka­ko će ne­ke ide­je bi­ti pro­tu­ma­če­ne, pri­hva­će­ne ili od­ba­če­ne, i ka­ko će in­sti­tu­ci­je i si­ste­mi funk­ci­o­ni­sa­ti ili se iz­vi­to­pe­ri­ti u ne­što su­prot­no nji­ho­voj na­mje­ni ili du­hu.
De­mo­krat­ska po­li­tič­ka kul­tu­ra po svo­joj pri­ro­di i sa­dr­ži­ni ne mo­že se uspje­šno raz­vi­ja­ti u sku­če­nim i auto­ri­tar­nim dr­žav­nim okvi­ri­ma, jer ona vi­še spa­da u oblast dru­štva ne­go dr­ža­ve. Po­li­tič­ka kul­tu­ra je je­dan od sa­stav­nih či­ni­la­ca sva­kog slo­že­ni­jeg dru­štva i u ve­li­koj mje­ri uti­če na pri­ro­du i funk­ci­o­ni­sa­nje svih po­li­tič­kih i prav­nih usta­no­va i na po­na­ša­nje čla­no­va dru­štva. Taj uti­caj je če­sto bio pot­cje­nji­van ili ni­je za­pa­žen. To je ob­ja­šnje­nja po­je­di­nih po­li­tič­kih po­ja­va či­ni­lo ne­pot­pu­nim, a ve­ća pa­žnja po­li­tič­koj kul­tu­ri po­sve­će­na je tek u dru­goj po­lo­vi­ni XX vi­je­ka.
Ga­bri­jel Al­mond je od­i­grao pi­o­nir­sku ulo­gu u to­me kad je po­li­tič­kim si­ste­mi­ma i nji­ho­vom upo­red­nom pro­u­ča­va­nju pri­stu­pio iz ugla pre­o­vla­đu­ju­će po­li­tič­ke kul­tu­re u da­tom dru­štvu. Ne­ma sum­nje da je Mon­te­skje pri ana­li­zi­ra­nju mno­štva fak­to­ra ko­ji od­re­đu­ju “duh za­ko­na“ jed­nog si­ste­ma, zna­čaj­nu pa­žnju po­klo­nio po­li­tič­ko-kul­tur­nim či­ni­o­ci­ma. U mno­gim pri­mje­ri­ma, ovi či­ni­o­ci su od­lu­ču­ju­ći za ka­rak­ter i na­čin is­po­lja­va­nja jed­nog ti­pa si­ste­ma. Aleks de To­kvil u dru­gom to­mu De­mo­kra­ti­je u Ame­ri­ci, kao da je slije­dio Mon­te­skjea: is­pi­ti­vao je uti­caj ele­me­na­ta po­li­tič­ke kul­tu­re na de­mo­krat­ske usta­no­ve i obr­nu­to.
U onim dru­štvi­ma u ko­ji­ma do­mi­ni­ra gra­đan­ska po­li­tič­ka kul­tu­ra osi­gu­ra­na je sta­bil­nost i dje­lo­tvor­nost de­mo­kra­ti­je, iz­me­đu osta­log i pri­hva­ta­nje i uva­ža­va­nje dru­štve­nih raz­li­či­to­sti te kao po­sle­di­ca po­to­njeg – ostva­re­nje pra­va et­no­na­ci­o­nal­nih i dru­gih ma­nji­na i rod­ne rav­no­prav­no­sti itd. Na­i­me, u dru­štvi­ma gra­đan­ske po­li­tič­ke kul­tu­re gra­đa­ni se osje­ća­ju pri­vr­že­ni po­li­tič­koj za­jed­ni­ci, sma­tra­ju da ima­ju jed­na­ka pra­va i šan­se, po­ku­ša­va­ju uti­ca­ti na po­li­tič­ki pro­ces, uče­stvu­ju u ra­du ra­znih in­sti­tu­ci­ja po­li­tič­kog si­ste­ma i ci­vil­nog dru­štva, kao i da se ne li­be za­go­va­ra­ti svo­je in­te­re­se i an­ga­žo­va­ti se za do­bro­bit ši­re dru­štve­ne za­jed­ni­ce.
Bu­du­ći da ot­kri­va su­bjek­ti­van stav gra­đa­na o po­li­ti­ci, po­li­tič­ka kul­tu­ra pred­sta­vlja ono što o po­li­tič­kom pro­ce­su gra­đa­ni mi­sle i ka­ko ga do­ži­vlja­va­ju: kao otvo­ren, ra­zu­mljiv, in­klu­zi­van ili kao ne­shva­tljiv, da­lek i nji­ma ne­do­stu­pan. Sto­ga je mo­gu­će tvr­di­ti da par­ti­ci­pa­tiv­na po­li­tič­ka kul­tu­ra po­go­du­je et­nič­ki plu­ral­nim i mul­ti­kul­tu­ral­nim dru­štvi­ma, jer omo­gu­ća­va ar­ti­ku­li­sa­nje i ostva­re­nje in­te­re­sa raz­li­či­tih dru­štve­nih sku­pi­na.
Po­li­tič­ka kul­tu­ra ko­ja je pa­ro­hi­jal­na ili po­da­nič­ka, mo­že bi­ti i če­sto jest uzroč­ni­k dru­štve­nog stag­ni­ra­nja i ne­sta­bil­no­sti. Na dru­goj sta­ni, pol­i­tič­ka kul­tu­ra ko­ja je pre­te­žno par­ti­ci­pa­tiv­na jed­na je od osnov­nih pret­po­stav­ki uspje­šne de­mo­krat­ske kon­so­li­da­ci­je.
Te­o­re­ti­čar Seymo­ur Mar­tin Lip­set uvr­stio je de­mo­krat­sku po­li­tič­ku kul­tu­ru me­đu uslo­ve odr­ža­nja de­mo­kra­ti­je. Jer, iz­grad­nja gra­đan­skih vri­jed­no­sti je pred­u­slov pri­zna­nja i pri­hva­ta­nja et­nič­ke plu­ra­li­stič­no­sti dru­štva, kao i ja­ča­nja me­đu­et­nič­ke to­le­rant­no­sti. To zna­či da za­jed­nič­ke vri­jed­no­sti gra­đa­na po­ve­zu­ju u isto vri­je­me po­je­din­ce i dru­štvo u je­din­stve­nu cje­li­nu. Uvje­re­nja i sta­vo­vi po­je­din­ca o dru­štve­noj i po­li­tič­koj za­jed­ni­ci kao i o dru­gim čla­no­vi­ma dru­štva za­sni­va­ju se na vri­jed­no­sti­ma ko­je se ob­li­ku­ju pod pro­ce­som po­li­tič­ke so­ci­ja­li­za­ci­je, ali i dje­lo­va­njem po­li­tič­kih ak­te­ra i po­li­tič­kih pro­ce­sa ko­ji­ma je po­je­di­nac iz­lo­žen. Sto­ga ško­le i me­di­ji, ali i po­li­tič­ke stran­ke i ci­vil­no dru­štvo ima­ju va­žnu ulo­gu u ob­li­ko­va­nju gra­đan­ske po­li­tič­ke kul­tu­re te pro­mo­vi­sa­nja in­klu­ziv­ni­jeg i to­le­rant­ni­jeg dru­štva.
Da­lje, po­la­zim od sa­zna­nja da mo­de­li po­li­tič­kih si­ste­ma za­pad­nih raz­vi­je­nih ze­ma­lja te­ško se mo­gu uni­form­no, sli­je­po i me­ha­nič­ki ko­pi­ra­ti i pri­m­je­nji­va­ti u dru­gim ze­mlja­ma, zbog to­ga što me­đu nji­ma po­sto­je ve­li­ke raz­li­ke u dru­štve­no-eko­nom­skom, po­li­tič­kom i kul­tur­nom raz­vo­ju. Ta­kvi po­ku­ša­ji ni­su uro­di­li plo­dom, jer iz­vje­sne po­li­tič­ke in­sti­tu­ci­je, i po­red to­ga što ih za­kon uveo u ži­vot, ni­kad ni­su po­sta­le dio po­li­tič­ke stvar­no­sti. Ta­kve po­li­tič­ke in­sti­tu­ci­je ne da­ju po­želj­ne efek­te i po­zi­tiv­ne re­zul­ta­te. Na­pro­tiv, iste in­sti­tu­ci­je u raz­li­či­tim dru­štvi­ma dje­lu­ju na raz­li­čit na­čin i do­bi­ja­ju u nji­ma sa­svim raz­li­čit sa­dr­žaj. Ina­če, isto­ri­ja sa­vre­me­nih po­li­tič­kih si­ste­ma to po­tvr­đu­je. Ta­ko, npr. imi­tira­nje bri­tan­skog par­la­men­tar­nog si­ste­ma u biv­šim bri­tan­skim ko­lo­ni­ja­ma, ko­pi­ja Pred­sjed­nič­kog si­ste­ma Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va u ze­mlja­ma La­tin­ske Ame­ri­ke, kao i ko­pi­ja stra­nih po­li­tič­kih si­ste­ma, tj. si­ste­ma Ve­li­ke Bri­ta­ni­je i Fran­cu­ske u ne­kim afrič­kim ze­mlja­ma na­pro­sto ni­su bi­le u sta­nju da pru­že okvir za rje­ša­va­nje nji­ho­vih osnov­nih dru­štve­nih i dr­žav­nih pr­o­ble­ma. Za­što? Za­to što de­mo­krat­ski po­li­tič­ki si­stem jed­ne ze­mlje ne mo­že se us­po­sta­vlja­ti i funk­ci­o­ni­sa­ti ne­za­vi­sno od re­al­nih dru­štve­nih sna­ga i od­no­sa kon­kret­nog dru­štva i fak­to­ra ko­ji ga de­ter­mi­ni­ra­ju, a pri­je sve­ga mo­ra se po­la­zi­ti od eko­nom­ske i dru­štve­ne in­fra­struk­tu­re, i od dru­štve­no-isto­rij­ske kli­me i tra­di­ci­je u jed­noj ze­mlji, tj.onaj ši­ri kul­tur­ni am­bi­jent u ko­jem je­dan po­li­tič­ki si­stem dje­lu­je, od­no­sno tre­ba da dje­lu­je. Da­kle, ne­u­spje­si funk­ci­o­ni­sa­nja pre­u­ze­tih si­ste­ma, po­red dru­gih fak­to­ra eko­nom­ske i po­li­tič­ke pri­ro­de, mo­gu se ob­ja­sni­ti i či­ni­o­cem ve­za­nog za po­li­tič­ku kul­tu­ru.
(Autor je po­li­ti­ko­log)